Има један предуслов да поверујем у приче о полиграфском доказивању истине: да министар Стефановић на полиграф прикључи самог себе и да постави питање: јесам ли плагирао свој докторат? И још да нам каже шта је одговорио. Није ли можда рекао „да, плагирао сам”, па прошао? Или је рекао: „Нисам ја то уопште ни писао”, па опет – прошао?
Без тог полиграфа (све са видео-снимком испитивања) сви министрови извештаји о истинитости било ког полиграфског испитивања обична су фарса. Или, како би он сам рекао (а није на себе мислио): „Било би људски и човечански да су људи који су то тада писали изашли и рекли: погрешили смо, а нису се чак ни извинили него су прешли на следећу лаж.” Стварно како да се човек не сети Зорана Радмиловића и његовог Радована Трећег, кад каже: „Станиславе, човечански те питам...”
Много је лакше кад људи говоре истину. Као она Маја Даниловић (из краљевачког одбора СНС), кад је на прес-конференцији изјавила да СНС никога не запошљава преко странке, да би на констатацију да је управо она тако добила посао, сталожено, гледајући равно у камеру, рекла: „Јесам, добила сам посао преко странке.” Шта фали? Је ли изгубила посао? Није, наравно. Куд би онда Стефановићу зафалила длака с главе кад би људски и човечански признао плагијат?
Мада, кад боље размислим, не би то било паметно. Паметније је направити све нас лудима, као што је урадио јавности непознати Новак Недић, генерални секретар српске владе, кад је одбио да објави које је то школе завршио Никола Петровић (премијеров кум и директор ЈП Електромрежа Србије). Медији су куму ставили на душу да нема завршен факултет, те, дакле, по закону не може да буде директор. Па је онда тај генерални секретар написао и пeчат ставио на документ којим одбија да достави јавности тражене податке, јер би откривање Петровићевих квалификација „могло да му угрози право на углед”!
Е сад, то право на углед, то одавно немају посланици СНС-а, а најмање од свих га има њихов шеф, од чијих ћемо бисера до краја мандата, боже здравље, саставити и објавити „Речник бесловесних појмова и израза”, где ће неки од њих, као, рецимо, „ваздуплохови”, „свемирске године” или „насловно право” (где је, несрећник, требало да каже „наследно право”), сигурно постати трајно обележје српске некултуре, неписмености и пропадања. Сви преостали бечићи, ђукановићи, министри и директори никад га неће надрасти: могу до сутра да саде „панчевачке оморике”, телепронтују мортаделе, да се позивају на „синеопсисе” скупштинских заседања, узалуд: један је Бабић!
И ту полиграф нема шта да тражи, ови људи ништа не крију. Као што ништа није крио ни (сада већ бивши) министар одбране када је унизио новинарку Б92, па сутрадан експресно излетео из владе. Не само да је ту све јасно, него је сада постао јасан и образац по коме се лети из владе: тек кад неки високи функционер разљути народ до те мере да премијер процени да је боље да га отера, него да и сам извуче дебљи крај – тад ће тај да одлети. Није Гашић одлетео ни због афере „Хеликоптер”, ни због незаконитог ускраћивања података и истеривања омбудсмана из зграде министарства. Не, напротив, то спада у Гашићеве „одличне резултате”, које је премијер похвалио у говору поводом Гашићевог телепронтовања из владе!
Само, ко нам гарантује да се Гашић неће вратити? Да не буде као прошле године, кад је премијер, уз оду о својој моралности и доследности, најпре укинуо ТВ претплату – па је пре неки дан вратио. Тако да, размишљам, можда није ни добро што је Гашић отишао, као што не би било добро ни то да сутра, због плагијата или неписмености, одлети неко други. Можда је боље да сви лепо остану ту где јесу, а не да их, као ТВ претплату, премијер данас укида, а сутра враћа. То би тек било неподношљиво.
Као што би било неподношљиво и то да премијер данас телепронтује, а сутра врати Бајатовића на место директора „Србијагаса”, па да, као летос, наредног лета опет у новинама читамо вест: „Бајатовић купује 12 џипова, фул, клима, кожа...”, и то тако што „на кварно” послуша наредбу премијера да смањи број службених аутомобила, па прода 16 „шкода суперб“ и „застава”, а онда објави тендер за куповину 12 луксузних џипова. То се двапут сигурно не би лако поднело.
А тако ће бити – или неће бити – све док институције система не функционишу, и док неке више силе и неки виши закони управљају нашим животима. Од институција овде ради само полиграф. Па бирај, народе: да поверујеш – или да те прикључе.
Што рече Цане из „Партибрејкерса” (почетком ове године, и кандидујем га за изјаву године): „Победило је све против чега сам био.”
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду
